Remek delo        

     Ubacio je u otvor automata novčanicu i uzeo gorivo sam,kao i obično.Osetio je njegovo strujanje kroz crevo i prijatnu    hladnoću metalnog pištolja.Ova posle podnevna vožnja od laboratorije bila je prilika da još jednom u miru razmisli o večerašnjem dogovorenom eksperimentu u vezi sa ponašanjem bakterija vrste jedanaest-pedeset.

        Krenuo je polako,zadubljen u misli.Ubrzo je primetio da mu auto gubi brzinu iako je on i dalje jednako pritiskao    papučicu.Vozilo se uskoro zaustavilo u tišini,motor nije davao glasa od sebe.Izašao je i,pun nade,pogledao niz put.Niko nije nailazio.Više zbog radoznalosti nego što bi nešto zaista znao da popravi,podigao je poklopac motora.Vešto glumeći mehaničara,opipao je kablove koji su vodili do svećica.pogled mu je tada odlutao na plastičnu,providnu cev za odvod benzina u karburator,i   tu ostao prikovan.

        U prvom trenutku,dok mu je lavina misli tek krčila putdo pune svesti o onome što mu oči vide,sve se zavrtelo oko njega.   Osetio je tada bol u slepoočnicama i jedva prostenjao jedno tiho "ne" dok mu je ruka,savladujući strah,polako krenula prema    cevi.Ne,to ne može biti,ponavljao je,to ne može biti,mora da je dotakne,mora da se uveri.Naglim pokretom u kome je sakupio preostalu snagu iz ukočenih prstiju strgao je cev s karburatora.

        Oblačak jarkocrvenog dima,nošen vetrom,izađe iz nje i no prepozna svoj očaj,očaj zbog jedne zauvek izgubljene bitke,     očaj poraženog gladiatora koji čeka još samo završni udarac,a zna da ga Cezar ovaj put neće poštedeti.Miliarde bakterija jedanaest-pedeset igrale su se u vazduhu rugajući se njegovoj nemoći dok je on pomahnitalo mahao rukama uzalud loveći crveni dim.

        Njegove ruke.Posmatrao je kako drhte.Jesu li one krive?Nije mogao da se seti gde je načinjena greška.Sve je bilo      savršeno sterilisano,trostruko osigurano.Kako li je mogao da iznese iz laboratorije ove bakterije-mutante?Bio je siguran da je upravo on to učinio,inače bi već saznao,da,brzo bi se saznalo.

         Bakterije vrste jedanaest-pedeset,dobijene metodom prekrajanja gena,bile su njegovo remek-delo.Ali,suviše dobro.Suviše dobro da bi se moglo upotrebiti za ono za šta je bilo predviđeno:sredstvo za čišćenje mora nakon havarija tankera.Te bakterije razgrađivale su naftu i razmnožavale se,naime,deset miliona puta brže od dozvoljenog iznosa.

         Jedan automobil pojavi se iza krivine i on u prvi mah požele da ga zaustavi,ali se predomisli.Nastavit će put pešice.Dobro je znao da je pešačenje sada jedini način da bez ponovnog zaustavljanja stigne do laboratorije.Vremena,uostalom,ima     dovoljno. Sutra ionako neće automobilom na planirani izlet.

         I ne samo on.

                                                                                                               AUTOR: Damir Mikuličić